Fema  (Od majstorice do ugledne dame)

Fema je jedna prosta i neugledna majstorica bez stila i lepih manira koja je silno želela da pobegne iz svog zanatlijskog opančarskog sveta u višu klasu i postane ugledna dama. Bila je glupa i uobražena i nije shvatala da je put od majstorice do ugledne dame dugačak i za nju skoro nemoguć.

Da bi što pre postala deo noblesa Fema je potpuno promenila sebe, svoj izgled i svoje ponašanje. Spolja je izgledala kao dama, ali je iznutra bila ono što jeste, jedna obična i uobražena seljanka koja je umislila da je školovana i otmena dama iz bogate porodice. Nije bila kulturna i nije znala da se lepo izražava, pa je u svoj prost jezik ubacivala francuske i nemačke reči koje je negde slučajno čula. Nije znala šta znače te reči i izgovarala ih je pogrešno, tako da su njena neobrazovanost i nedostatak bistrine još više dolazili do izražaja. Toliko se pokondirila, da nije bila svesna da je njeno ponašanje smešno i da joj se svi čude i potajno smeju.  Verovala je da je stvorena za gospodstvo, da je moderna, otmena i pametnija od svih koje poznaje. U svojoj zanesenosti i uobraženosti vređala je i ponižavala svoje najbliže. Gledala ih je sa visine i bila užasno gruba i neprijatna prema njima. Lako se odrekla svoje prošlosti, svog muža opančara i rođenog brata, ali i pored toga nije mogla da sakrije ko je ona u stvari i odakle potiče. Način na koji je menjala nameštaj u svojoj kući, svoju odeću i svoj govor, kao i njeno loše ponašanje prema njoj bliskim ljudima još više su istakli njeno seljačko poreklo, nedostatak stila, lepih manira i  kućnog vaspitanja.

U nespretnim pokušajima da promeni samu sebe i postane ono što nije i što teško može da bude, Fema je činila ludosti i nepromišljenje stvari. Bila je neskromna i sebična, arogantna i previše drska prema drugima, tako da je na kraju umesto uspeha doživela poraz, poniženje i sramotu. Nije postala otmena kulturna dama, već je ostala ono što je i pre bila, jedna obična, pokondirena i priglupa majstorica bez ugleda i poštovanja.

Boske

 

Komedija
Pokondirena tikva

Autor
Jovan Sterija Popović

Glavni likovi
bogata udovica Fema, Femina kći Evica, Femin brat Mitar,  šegrt Jovan, služavka Ančica, poeta Ružičić, Vasilije

 

Analiza

Pokondirena tikva je komedija karaktera kojom autor kritikuje i ismejava mane svojih savremenika u tadašnjoj Južnoj Ugarskoj.

Vrsta komedije u kojoj se na duhovit način osuđuju mane glavnog junaka i njegovi postupci (pomodarstvo, tvrdičluk, dvoličnost, malograđanština, primitivizam) naziva se komedija karaktera.

Za oslikavanje društva u kome živi on je uzeo dva karakteristična društvena tipa otelotvorena u primitivnoj opančarici Femi, bolesno ostrašćenoj za noblesom i pesniku Ružičiću. Način na koji Sterija definiše centralni lik komedije Femu, već u prvoj sceni, ili bolje rečeno prvoj replici, svojstveno je isključivo našem komediografu. Bez ikakve uvodne scene koja bi čitaoce, ili gledaoce, pripremila na predstojeće događaje, lik Feme čini se već potpuno okarakterisan i unapred psihološki profilisan. Pisac odmah ističe njenu težnju: “Opet ti kažem, devojko, ja hoću nobles u mojoj kući.'” a do kraja komedije on će nam vešto pokazati lice jedne društvene pojave - snobizma i pokondirenosti. Da bi to postigao on se služi jednostavnim, ali istovremeno vrlo nezahvalnim dramskim postupkom karakterizacije kroz dijalog dva lica u sceni. U stvaranju Feminog lika pisac u tri uzastopne scene, uz glavni lik, kao svojevrsnu opoziciju postavlja tri različita lika: Evicu, Vasilija i Saru. U tim scenama Fema će biti karakterno iznijansirana od prostog, vulgarnog duha i intelektualnog siromaštva prikazanog u sceni sa Evicom, preko autentičnog lika opančarice u dijalogu sa Vasilijem, do bolesno ostrašćene i zaluđene Feme u sceni sa Sarom. Tek posle tri uvodne scene, Femin lik je zaokružen i spreman za dalje odvijanje komične radnje.  U ovoj komediji, kao ni u ostalim Sterijinim komedijama, nema zapleta u klasičnom smislu, jer autoru cilj nije bila komedija prepoznavanja besmislenih zapleta i srećnih završetaka, već komedija koja otkriva pravi karakter i narav u jednom društvu prepunom izopačenosti. Zbog toga on izbegava masovne scene i najčešće se ključni događaji odvijaju uz prisustvo dva ili tri lica. Tek u završnoj sceni on dozvoljava prisutnost svih lica koja se u komediji pojavljuju, od kojih jedno obavezno postaje moralni sudija.

Jedna od vrlo uočljivih karakteristika Pokondirene tikve jeste odsustvo monologa, koji u dramaturgiji važe kao osnovno sredstvo definisanja unutrašnjeg, psihološkog aspekta lika. Steriji monolozi nisu ni bili potrebni, jer je s jedne strane, u sjajno vođenim dijalozima  uspeo da uverljivo predstavi sve likove, a s druge, da do krajnjih granica ubrza radnju i ni u jednom momentu ne skrene u nepotrebno karikaturisanje i komičnu patetiku.

Posebnu dimenziju karakterizacije pisac stvara jezikom kojim govore Fema i Ružičić. Femin jezik obeležavaju iskvareni nemački i francuski izrazi, koji u kombinaciji s vulgarnim izražavanjem jedne opančarice stvara sočnu verbalnu komiku.

 

                         Nazad                                                                                                    Vrh strane