Hajduk Stanko

    Hajduk Stanko Aleksić, ponos i dika Crne Bare, bio je čovek u kome su se preplitala razna osećanja. S jedna strane je bio nežan i pažljiv čovek, pun ljubavi prema svojoj dragoj Jelici, a s druge strane surovi osvetnik, pun mržnje prema  neprijateljima  i žedan krvi turske.

    Težak život pod turskim zulumom, licemerje i izdaja prijatelja učinili su Stanka takvim kakav jeste.  Bio je on nekada nežan kao jagnje, dobar, vaspitan i vredan mladić, umeren u svemu. Umeo je svima da oprosti, a Lazara je smatrao bratom rođenim.  Verovao mu je svim  bićem i uvek mu sve najbolje mislio i želeo. No, kada Marinko, stari đavo,  posejao seme  ljubomore i kada je digao ruku brat na brata, optuživši ga uz to i za krađu, u Stanku je nastala velika  promena. Nežnog mladića zamenio je strašan div koji vatru bljuje, a iz očiju mu munja seva. Gnevan prema Lazaru, prema selu, a i prema Kruški i Marinku, zakleo se na  osvetu. U njemu se nagomilao ogroman bes, toliko velik da umalo nije ubio svog nosioca. Koliki je to bio gnev  najbolje opisuje Zavrzanova rečenica: ''Koliki je on junak kad puškom kolje!?''. A nije puška bilo jedino oružje koje je Janko protiv Turaka koristio.. Ubijao ih je puškom, jataganom, sekirom, golim rukama, a ponekad i cepanicom. Prema njima je osećao samo prezir i gađenje. Smatrao je da je od njih potekla njegova nevolja, da nisu vredni života i sve bi ih rado zaklao zubima da je u kom slučaju to i mogao. Ni prema svom starom prijatelju Lazaru nije imao nimalo milosti. Toliko ga je mrzeo da bi ga najradije očerupao, osakatio i nabio na kolac. Bio je  nemilosrdan i osvetoljubiv i čovek koji je zaboravio šta znači reč oproštaj.

    Jedina svetlost u mraku Stankove duše i jedino dobro u srcu  punom mržnje je njegova ljubav prema Jelici. Koliko god mrzeo i prezirao Lazara, Krušku,  Marinka i Turke, toliko je voleo svoju Jelicu. Voleo je više od svega, svim svojim bićem, bezgranično i zauvek. Ona je bila njegovo sunce, njegov mesec, njegova zvezda i njegov cvet. Ljubav koju je osećao bila je jača od svega, pa otuda i nada da će  posle svadbe sa Jelicom, Stankov duh konačno smiriti i predati ljubavi, da će iz njega gnev i mržnja potpuno nestati. Ali težak život srpskog naroda pod turskim zulumom i san za slobodom nisu mu dali mira. Otadžbina ga je zvala. U njegov duh se uselilo rodoljublje i želja za odbranom otadžbine.Otišao je u rat ne da bi ubijao iz mržnje i osvete nego da bi odbranio svoju ženu i decu, ali i žene i decu palih junaka. Nije se bojao da umre za svoje ideale. Opet su se u njemu ispreplitala suprotna osećanja, sreća i tuga.  Bio je srećan, jer je znao da će umreti časno u borbi za odbranu svojih najmilijih, a tužan jer nije uspeo da zaustavi Turke, što je ostavio nezaštićene ženu i decu i nije dovoljno dugo živeo da bi voleo Jelicu koliko ona i zaslužuje.

     Iako je Stanko bio gnevan i obuzet osvetom, ove grehe umanjuju njegova ljubav prema Jelici i prema Srbiji, pa je zbog toga ostao upamćen kao junak i zbog toga je vredan pomena.

Boske

 

HAJDUK STANKO  (preuzimanje romana)

 

                         Nazad                                                                                Vrh strane