Mostovi su ruke koje spajaju ljude...
Mostovi nisu samo obične građevine od kamena, betona ili željeza kojim se premošćuje neka reka. Oni su ruke koje spajaju obale i ljude i predstavljaju simbol života, ljubavi i prijateljstva.
Svi mostovi na svetu su različiti. Neki su dugački i visoki, sa širokim stubovima i prelepim lukovima, a neki su mali, ravni i ne tako lepi. Svima im je zajedničko to da spajaju dve suprotne obale i ljude koji na njima žive. Izgraditi most znači pružiti ruku prijateljstva i spojiti ono što priroda sama nije mogla da spoji. Mostovi ruše sve prepreke, brišu sve granice i otklanjaju nesuglasice među ljudima. Leva i desna obala reke, jedna nasuprot druge, bez mosta koji ih povevezuje su tako daleke i strane. Njihovim spajanjem stvara se zlatna nit koja čvrsto povezuje ljude sa suprotnih strana. Neki mostovi kao ptice raširenih krila već vekovima ponosno stoje iznad reka i još uvek preko svojih snažnih leđa, prebaciju ljude s jedne obale na drugu. Neki nisu izdržali zub vremena, rasklimali su se i porušili, a neke su srušili ljudi sa željom da odvoje i udalje od drugih ljudi. Bez bez obzira da li su čitavi ili porušeni, mostovi svedoče o nekim prošlim vremenima, ljudima i njihovim sudbinama i događajima koji se ne smeju zaboraviti.
Od svega što je čovek do sada izgradio ništa nije vrednije od mostova. Osim što spajaju obale i ljude, oni stvaraju trajna prijateljstva i ljubav među ljudima, poverenje i želju da se živi zajedno. Mostovi nisu živa bića i ne govore, ali ipak imaju svoju dušu. Njihova duša živi sve dok se preko njih može preći.
Boske
Pod starim mostom
U
meni večeras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce i peče
i kroz oči mi kipi i teče.
U
tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
I čas je zlatna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako
u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne
Miroslav Mika Antić
Stari most u Mostaru
