Šta u tebi izazivaju stihovi pesme "Plava grobnica"?
"Plava grobnica” je pesma u kojoj njen autor, pesnik Milutin Bojić, daje pomen srpskim vojnicima koji su zbog iscrpljenosti, umora i bolesti svoj život završili daleko od svoje otadžbine, a sahranjeni su u plavim dubinama Jonskog mora jer za njihove grobove na malom grškom ostrvu nije bilo mesta. Umrli su tamo daleko i bačeni u more, bez groba, bez krsta, bez spomenika na koji bi cveće polagali njihovi potomci? Da li je tako moralo biti?
Čitajući stihove ove predivne pesme u meni se javlja snažno osećanje da je naša zemlja Srbija izuzetna, sveta i neosvojiva zemlja i da je te osobine stekla herojskim žrtvovanjem naših hrabrih predaka. Osećam ogromno poštovanje prema svim srpskim vojnicima koji su se borili i svoj život dali za slobodu naše zemlje, a naročito prema onima koji su bili prisiljeni da odu na dalek i težak put da bi se oporavili i spremili za nove borbe. Sama pomisao na srpske vojnike koji izmučeni borbama, gladni i bolesni umiru negde tamo daleko, a njihova tela se bacaju u morske dubine, između zemlje i nebeskog svoda, daleko od svoje otadžbine u meni izaziva ogromnu tugu, ali i ponos što sam pripadnik naroda koji je i pored dugovečnih patnji i stradanja opstao i postao simbol otpora, prkosa i neuništivosti. Tragična sudbina naših hrabrih boraca, njihova smrt u tuđini i način na nkoji su sahranjeni u meni izaziva bes i mržnju prema svim agresorima koji su želeli da pokore našu zemlju i unište moj narod.
Plava grobnica, to morsko plavetnilo u kome su srpski vojnici pronašli svoj večni mir je sveto mesto na koje svaki Srbin treba da ode i duboko se pokloni. Stihovi ove pesme u meni su izazvali razna osećanja, a među njima i osećaj dužnosti da poštujem i nikada na zaboravimo žrtve naših predaka. Hvala im za slobodu u kojoj danas živim!
Boske
Analiza
Pesma „Plava grobnica” je rodoljubiva lirska pesma. Deo je zbirke pesama „Pesme bola i ponosa” koje je pesnik Milutin Bojić objavio je u Solunu. Iako je živeo samo 25 godina, ovaj daroviti srpski pesnik ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Za period svog kratkog života stigao je da opeva patnje i stradanja srpskog naroda u Prvom svetskom ratu i tragično povlačenje srpskih vojnika preko Albanije do Grčke i ostrva Vida. Na ovom ostrvu koga su sa pravom nazivali ostrvom smrti mnogi srpski vojnici su umrli zbog bolesti, gladi i iznemoglosti, a pošto nije bilo mesta da se sahrane na ostrvu njihova tela su završila u dubinama Jonskog mora. Dok je boravio tamo pesnik Bojić je gledao gledao kako saveznički brodovi odvoze gomile leševa sa ostrva i uz zvuke vojničkih truba ih spuštaju u more. Suočen sa tom tužnom slikom osećao je veliki nemir u duši, duboko saosećanje i ogromnu patnju zbog stradanja srpskih vojnika, pogotovo onih čija su tela bačena na dno mora, bez dostojne sahrane i opela kako dolikuje svakom čoveku. Večnost svih onih koji su završili u plavim dubinama mora, daleko od svoje rodne zemlje opsedala je njegovu svest i kidala dušu. Sve ono što je osećao u sebi, u svojoj pesničkoj duši i nemirnom srcu istinskog poete inspirisalo ga je da napiše ovu prelepu pesmu i njenim stihovima ovekoveči jezivu viziju plave grobnice. Pesma je ispevana u dirljivom, elegičnom stilu, koji sadrži uzvišen ton.
Cela pesma „Plava grobnica” je u obliku apostrofe (obraćanja). Ima ukupno četrnaest strofa, a svaka strofa se sastoji od četiri stiha (katreni). Stil pevanja je patetičan, dirljiv i uzvišen, a osnovno osećanje koje prevladava je rodoljublje, odnosno ljubav i divljenje prema svom narodu prožeto tugom i uzvišenim bolom. Pesma je sastavljena iz tri poetske celine, kod kojih su prva i treća okrenute prošlosti, a druga celina budućnosti.
PRVA POETSKA CELINA: Ova celina odiše atmosferom u kojoj vladaju svečani ton i grobljanski mir. Svi koji plove morima iznad plave grobnice svojom plovidbom narušavaju tišinu i spokoj koji u morskim dubinama treba da vlada. Zato pesnik želi da zaustavi sve galije i priziva potpuni mir i tišinu nad tom svetom vodom:
Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.
DRUGA POETSKA CELINA: Ova celina okrenuta je budućnosti u kojoj će stradanje "braće moje" i "ovo groblje" biti svetla prošlost, ponos, večni bol ali i podsticaj. Žrtva onih koji su sahranjeni u moru zračiće kroz "mnogo stoleća" i budućim generacijama služiti kao nauk i uzor. Značenje plave grobnice za budućnost celog srpskog roda sadržano je u stihovima:
Ali ovo groblje, gde je pogrebena
Ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Stradanje naroda je "strašna tajna epopeje", to je neshvatljiv podvig dostojan velikih herojskih epopeja; ono je neverovatno i nestvarno kao bajka, ali će večito trajati u pamćenju kao bajka koja ide s kolena na koleno. U toj bajci će buduća pokoljenja tražiti i nalaziti svoje korifeje (uzore, ideale i idole) koji će ih napajati snagom, zanosom i samopouzdanjem.
TREĆA POETSKA CELINA: Ova celina je opet okrenuta prošlosti i u njoj pesnik razgovara sa carskim galijama, koje će se možda pojaviti na vidiku. Dok je u prvoj strofi težište u pozivu na mir i tišinu, kojima će se izraziti poštovanje prema nastradalima, u šestoj strofi, pesnik upućuje poziv galijama carskim:
Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.
U tom pozivu je želja da se crninom izrazi poštovanje prema onima koji su tu sahranjeni, ali i želja da trube zaneme i ne naruše tišinu plave grobnice. Od galija on zahteva da jednostavno nestanu, kako bi preminuli srpski ratnici mogli da čuju borbeni poklič koji se ponovo javlja u njihovoj otadžbini. Upravo zbog tog saznanja, menja se i pesnikov emotivni ton.
Na kraju ove poetske celine težište je ponovo na plavoj grobnici i dijalogu pesnika sa zamišljenim carskim galijama koje bi se moglo pojaviti na vidiku. Sada je njegov zahtev da utrnu buktinje, da hujno veslanje umre i da galije, pošto se opelo svrši, pobožno i nečujno klize u crnu noć i daljinu. Ali ovaj zahtev za tišinom, sada, nije više izraz želje da se time oda pošta "prometejima nada i apostolima jada", nego da kroz tišinu, "mrtvi čuju huk borbene lave": Jer, tamo daleko, u otadžbini, čuje se huk borbenog pokreta i naslućuje svetlost oslobodilačkog poprišta. Dok ovde, nad grobnicom očeva, gospodari samrtna tišina, tamo, u otadžbini, sinovi stvaraju istoriju. To saznanje menja emocionalno pesnika, pa on služi opelo "bez reči, bez suza i uzdaha mekih", a u njegovoj duši sjedinjuju se tiha molitva i bojni zov "doboša dalekih". Nad plavom grobnicom više ne lebdi samo tuga i bol zbog stradanja, nego se budi nada i uverenje da će biti izvojevani pobeda i sloboda. U ovoj poslednjoj strofi ključne su dve stvari: ponovljena želja da galije "klize tihim hodom" i time odaju poštu onima koji su sahranjeni u dubinama Jonskog mora; svest da je ovo more jedinstvena grobnica kakvu ni svet ni nebo nisu videli, a samim tim je i opelo nesvakidašnje. Jonsko more je tako ostalo sveta voda i svedočanstvo prometejskog stradanja jednog naroda.
Poenta pesme "Plava grobnica" je pesničko opelo srpskim ratnicima nad svetom vodom. Pesnik ih stradale vojnike naziva "prometejima nade" i "apostolima jada", jer nisu sahranjeni u zemlju uz opelo i ispraćaj porodice, već su bačeni u morske dubine, bez molitvi i suza najmilijih, pa s toga njihove neuspokojene duše okolo lutaju tražeći put u carstvo nebesko. On želi da izvrši vojnički čin opela pro kome je sve podređeno tišini, bezvučju da se ne bi narušio večni pokoj palih četa, braće koja leže jedan do drugoga u groblju među algama i usnulim školjkama. Time pesnik izražava svoje duboko poštovanje, patriotsku i ličnu ljubav i tugu za izmučenim umrlim ratnicima daleko od domovine za koju su se borili. U iskazivanju bola, tuge i potresenosti učestvuje i priroda:
Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.
Rodoljubiva pesma je vrsta lirske pesme u kojoj pesnik iskazuje osećanje ljubavi prema svojoj domovini, rodnom kraju, prošlosti svoga naroda ili etničkoj zajednici kojoj pripada. Iskazujući svoja rodoljubiva osećanja pesnik iskazuje u isto vreme i osećanja svih svojih sunarodnika. Rodoljubivo osećanje imaju svi pripadnici jedne nacije, pa za njega kažemo da je kolektivno osećanje. Ono je danas je prisutno i u epskoj i dramskoj poeziji.
Apostrofa je stilska figura kojom se pesnik ne obraća ljudima, već bogovima, mrtvoj prirodi, predmetima, pokojnicima ili odsutnim licima. Predstavlja jednu vrstu personifikacije.
