Janković Stojan

Janković Stojan je bio poznati uskok, hrabri junak i zaštitnika porobljene raje koji je odmah posle ženidbe odveden u ropstvo iz koga je pobegao svojoj kući baš u trenutku kad mu se voljena žena preudavala.

Tokom dugogodišnjeg boravka u zatočeništvu Stojan se nije pretvorio  u mračnog osvetnika koji želi da iskali svoj nagmilani bes godinama skupljan u mračnoj tamnici turskog zatvora i osveti se zbog bola i patnje koje je pretrpeo. On je ostao onakav kakav je i bio, hrabar i izdržljiv junak, odlučan da izdrži svako iskušenje pred koje ga život stavlja.  Bio je pun ljudskih vrlina i bez ijedne mane, pravi vitez spreman da i u toj teškoj i nadasve bolnoj situaciji u kojoj se našao viteški postupi.  Nije bio ljut zbog udaje svoje žene, niti se osećao izdanim, jer je znao da mu je ona bila verna i da je čekajući njegov povratak žrtvovala najlepše godine svog života, ali ga je zbog tog saznanja srce mnogo bolelo. Njegova nežna i napaćena duša je čeznula za ljubavlju i toplinom. Želeo je da sve probleme reši na miran način i zato, umesto neprijateljstva prema svatovima i grubog prekida tog nedoličnog veselja u svojoj kući, on peva pesmu nadajući se da će ga žena po stihovima prepoznati. U tim teškim trenucima Stojan je pokazao svu svoju veličinu, snagu i izdržljivost  junaka sa nadljudskim osobinama, ali i tihu patnju i bol koji oseća jedan sasvim običan, nežan i osećajan čovek. Kada ga je žena prepoznala i i od udaje odustala, Stojanova bol, patnja i tuga postali su prošlost.

Janković Stojan je bio je bio baš onakav kakav po naodnom shvatanju treba da bude junak ogromnih ljudskih i viteških kvaliteta. Bio je čvrst kao stena, nesalomiv, hrabar i častan junak, ali i dobar i duševan čovek, srca velikog za ceo svet, pun ljubavi, toplote i razumevanja.

Boske

Epska pesma iz ciklusa uskočkih pesama
Ropstvo Janković Stojana

Glavni likovi
Janković stojan, Stojanova verna ljuba, Stojanova majka

Tema
Povratak Stojana iz ropstva. Ljubav i vernost njega i njegove ljube pobeđuju sva iskušenja.

 

Analiza

Pesma "Ropstvo Janković Stojana" je jedna od najlepših epskih pesama jer govori o vernosti i ljubavi koja preživljava sva iskušenja. U ovoj pesmi nisu opevane junačke borbe hrabrog uskoka, već porodična ljubav i toplina, radost, stradanje i tuga. Narodni pesnik je potpuno zapostavio portret glavnog junaka, njegov uskočki život i junačku prošlost. Težište pesme je prebačeno na njegove ljudske i viteške kvalitete, njegova osećanja i privrženost svojoj porodici i ženi koju voli. Pesma je nastala na istorijskoj osnovi nakon povratka Janković Stojana, poznatog junaka i zaštitnika porobljene raje iz dugododišnjeg ropstva u trenutku kad mu se žena preudaje. Kroz pesmu je obrađen odisejevski motiv – “povratak muža i njegovo prisustvo na svadbi svoje žene”. Stojan se viteški ponašao na svadbi, nije nastupio neprijateljski već je pesmom o ptici lastavici koja je vila gnezdo devet godina, pa ga razvila, svojoj ženi poslao poruku da je živ, da je još uvek voli i silno pati, jer nije pored njega. Taj njegov simboličan govor izrečen u metafori niko drugi nije razumeo osim nje same. Prepoznavši se u pesmi ona odustaje od udaje. Bezgranična radost Stoajnove ljube i sestre zbog njegovog povratka iz ropstva brzo je smenjana neočekivanom tragikom. Cela pesma se zasniva na kontrastu emocija. Stalno se smenjuju tuga i radost, nesreća i sreća, zadovoljstvo i patnja. Kada to smenjivanje bude naglo, nastaje lom u duši i na kraju smrt, u koju opijena srećom odlazi Stojanova majka, saznavši da joj je sin živ i da se vratio kući. Zbog prisustva i epskih i lirskih elemenata, iskazanih na jedan dramatičan način ova pesma se može svrstati u balade.

Početak: U uvodnom delu narodni pevač nas informiše kako su Turci posle osvajanja Kotara u ropstvo odveli Smiljanić Iliju i Janković Stojana. Da naglasi veličinu patnje ovih junaka pevač kaže da su im kod kuće ostale ljube od petnaest odnosno nedelju dana, što znači da su u ropstvo odvedeni mladi, odmah posle ženidbe. U ropstvu su proveli "devet godina i desete za sedam meseci" i na kraju su uspeli da pobegnu.

Zaplet: Ilija i Stojan se vraćaju iz ropstva. Kad su bili blizu Kotara, Ilija ide "dvoru bijelome", a Stojan svraća u vinograd gde pronalazi majku koja tuguje. Odlazi prvo u vinograd koji je svojim rukama zasadio, da vidi u kakvom je stanju, sali ga neko odr\avao sve te godine i nadao se njegovom povratku ili je propao i pust kao i njegov dom. U tužbalici Stojanove majke gradacijski su poređane dve metafore. Majka Stojana poredi sa jabukom od zlata, a za snahu kaže da je nenošeno zlato, što je vrednije od zlatne jabuke. Na prvi pogled čudno je da neko voli snahu više od sina, ali u sledećim stihovima sledi objašnjenje. Stojanova žena je dugo čekala da joj se muž vrati i nijednog trenutka nije ga zaboravila, dok majka koja ga je rodila i odgojila, nije mogla da se seti njegovog lika, niti da ga prepozna.

 Vrhunac: Stojan hita kući i tamo zatiče svatove. On se ne sukobljava sa njima, već im se obraća s molbom da zapeva. U stihovima njegove pesme data je najlepša alegorija naše epske poezije:

"Vila gnjizdo tica lastavica,
Vila ga je za devet godina,
A jutros ga poče da razvija;
Doleti joj siv-zelen sokole
Od stolice cara čestitoga,
Pa joj ne da gnjizdo da razvija".

Rasplet: Stojanova Ljuba iz stihova pesme shvata da je ispred njen muž. Sledi dirljiva slika susreta brata i sestre. Umesto svoje ljube Stojan mladoženji daje rođenu sestru. Steću i zadovoljstvo zbog ovakvog razvoja događaja zamenjuje tuga zbog smrti Stojanove majke.

Epilog: Stojanova majka umire. Srce joj je prepuklo od silne i iznenadne radosti zbog satnanja sa joj je sin živ i zdrav, a njegova žena pored njega
 

................. Nastavak pesme ..................

Kad uveče o večeri bilo,
ide majka u dvor kukajući,
ona kuka kao kukavica
i spominje svog Stojana sina:

"Oj, Stojane, jabuko od zlata!
Stoju majka, već zaboravila,
snaje Jele zaboravit neću:
snajo Jelo, nenošeno zlato!
Ko će staru dočekati majku?
Ko će pred mene staru išetati?
Ko će staru zapitati majku:
'Jesi li se umorila, majko?"
Kad začula ljuba Stojanova,
išetala pred dvore bijele,
prima majku na gospodske ruke
i govori svojoj staroj majci:
"Ti ne kukaj, moja stara majko!
Tebe staru ogrijalo sunce:
evo tebi tvog Stojana sina!"
Kad ugleda svog Stojana sina,
mrtva majka na zemljicu pade.
Ljepo Stojan opravi majku,
kako carski valja i trebuje.                                   

 

                         Nazad                                                                                                 Vrh strane