Noć u selu pokraj mora
Noć, svetla i plava, tiho se spustila na obalu mora i nežno zagrlila malo ribarsko selo, poleglo na strme morske stene. Morska pučina je postala ogledalo u kome su se daleko sa nebeskog svoda svojoj neizmernoj lepoti divili mesec i njegove zvezde pratilje. Na pola puta od svetla do mraka, pod mesečinom koja pretvara svetlost u sjaj, modro more je pružalo odsjaj bleštavom plavom svetlu dok je lagano tonulo u mrak.
Oblaci pepeljaste bele prašine izdizali su se visoko u večernji vazduh dok je tama grlila kamenu rivu. Bez šuma, bez ikakvog glasa, svuda okolo je vladala grobna tišina. Još sa dolaskom prvog sumraka utihnuli su krici galebova, zamro je glasni žamor seljana, utihnula su crkvena zvona i zvuci starih časovnika. Ne čuje se ni šum talasa što u daljini udaraju od mrke oštre hridi ni zvuk blagog njihanja barki čvrsto vezanih za istureni seoski dok. Kroz granje starih kestenova i čempresovu šumu mesec je nečujno prosuo svoje hladno srebro na visoke trave što ponosno štrče iz mokrog kamenja. Sa tankih stabiljka odbija se svetlost, nežna i bela poput zimskog inja koje sa zebnjom čeka svitanje i svoj nestanak sa prvim kapima jutarnje rose. Nežno ušuškano u zagrljaju svog toplog zatona, seoce je i ove noći usnulo mirnim i spokojnim snom. Obasjano mesečevom bledom svetlošću ono se jedva naziralo kroz mlečnu maglu, kao kroz neko davno izbledelo sećanje, neku tužnu daleku uspomenu. I more je zaspalo u muku ove tople letnje noći poput nemirne savesti koja prvi put spava, dok daleko na njegovom horizontu titra tamna senka brodova koji plove ko zna gde.
Brodovi večno putuju, noći i dani se smenjuju, vreme teče i sve se postepeno menja, osim malog ribarskog sela. Poput nustrašivog i nepobedivog junakla ono prkosi svim nevoljama i odoleva zubu vremenu u svoj svojoj lepoti.
Boske
Analiza
Pesma "Selo" spada u najpoznatije Dučićeve lirske deskriptivne pesme o prirodi. Ona predstavlja vizuelno-poetsku čaroliju u kojoj tumačnje pesničkih slika predstavlja izazov za maštu i snove čitaoca. Svaka strofa u pesmi sadrži po jednu pesničku sliku, pri čemu pesnik daje savršene harmonijske slike čoveka i prirode oko njega, razvija slike čoveka u odnosu sa prirodom do misaonih suština. Cela pesma je satkana od reči sa prenesenim značenjem. Dok čita stihove, čitalac s jedne strane može da oseti topli i mirisni dah noći, da nasluti njen mir i poželi da uživa u njenom spokoju, dok se druge strane on može da se suoči sa pesnikovim strahom i nezvesnošću i da traga za uzrocima nemira i zebnje u njegovoj duši. Dakle, pesma je puna suprotnosti, mir i nemir, spokoj i nespokoj, svetlo i tama, tišina i krici, vreme koje je stalo, ali istovremeno i teče.
Prva strofa: Pesnik mesecu daje epitet vitorog (savijenih rogova, vitak) i na osnovu toga zaključujemo da je to mlad mesec koji prema verovanjima s jedne strane donosi radost i sreću, ali s druge strane asocira na noć i tamu. Savijen kao zategnuti luk on se zapleo u granju starih kestenova, upao je u zamku, što izazva izvesnu dozu uznemirenosti. Dajući nam sliku meseca zapletenog u krošnji, pesnik prividno zaustavlja vreme. Kao da se nalazi Između života na zemlji i smrti koja lebdi iznad njega on može da sagleda vreme koje prolazi i nedaće koje ga prate kroz život. Dalje, more je uspavano u svetloj i plavoj noći, poput nemirne savesti, prvi put zaspale. Noć je simbol zla i tame, dok je plava boja simbol beskonačnosti, boja istine, sreće, snova i vedrine. Ta boja jedina nada koju možemo nazreti u tamnoj noći. Mir koja se oseća noću samo je prividna, jer sa dolaskom dana talasi ožive. Tako se i nemirna savest samo trenutno, prividno, može da umiri.
Druga strofa: Čempresova šuma bdi, obasjana hladnim mesečevim srebrom i samo krik buljine sa panja remeti mir na tren. Srebro označava mesečevu svetlost. Ono je hladno, jer je i mesečeva svetlost hladna. Ona svetli u mračnoj noći, ali ne greje kao što to čini sunčeva svetlost.
Treća strofa: U trećoj pesničkoj slici se pojavljuje ribarsko seoce koje se sakrilo u mlečnoj magli, i jedva se nazire, kao kroz uspomenu. Uspomena koju donosi magla je nešto što zauvek ostaje u nama i ne može da se zaboravi.
Četvrta strofa: Na kraju pesme ostaju mir i večna tišina. Ne čuje se ni šum, ni glas. Samo jednoliko izbija časovnik koga ne čuje niko. Vreme teče svojim tokom i prolazi bez obzira na sve.
Boske
