Smrt Omera i Merime

“Smrt Omera i Merime” je balada o Omeru i Merimi, mladiću i devojci koji su zavoleli uprkos mržnji koja je dugo vremena postojala između njihovih porodica. Ta nerazumna i nepotrebna mržnja koja je korene vukla iz prošlosti, nametnula je granice istinskoj, nežnoj i čistoj ljubavi ovo dvoje mladih ljudi, stala na njen put  i donela im golemu nesreću.

Voleo je Omer Merimu svim srcem, ali nije uspeo da se izbori za svoju ljubav, jer je živeo u vremenu u kome su porodična tradicija i reč roditelja bili jači od svega. Nemoćan da se suprotstavi svojoj majci i njenoj odluci da ga oženi devojkom koju ne voli, tužan i duboko očajan zbog rastanka sa svojom voljenom Merimom, ovaj nesrećni mladić je umesto života izabrao smrt. Dok su drugi čekali svadbu i veselje on je sa ogromnim bolom i žalom u srcu čekao da smrt dođe po njega, jer mu je život bez voljene bio osobe besmislen. I smrt došla je. Omer je umro,  mlad i nevin u trenutku kad mu nije bilo vreme za umiranje, samo zato što nije nije mogao da se odupre drugima i pobedi svoju zlu sudbinu.

Iako nije bila u Omerovoj blizini Merima je osećala njegovu tugu i njegov jad. Njihove misli su bile povezane, a srca su im kucala kao jedno. Puna ljubavi i vere u svog dragog predosetila je njegovu smrt. Osetivšii da Omera više nema, srce joj nije izdržalo i od tuge je prepuklo. Njena ljubav, tuga i očaj bili su toliko veliki da nije mogla da prežali smrt svog voljenog. Pridružila mu se na njegovom putu ka drugom svetu, u kome će večno ostati mladi i zaljubljeni, zauvek jedno pored drugog.

Povezana smrt Omera i Merime je simbol sudbinske povezanosti mladića i devojke, dvoje zaljubljenih i na silu rastavljenih mladih ljudi koji su jedino u smrti mogli biti zajedno. Njihova ljubav nije mogla da pobedi tradiciju i stroga porodična pravila, a njihova tragičan kraj je poruka roditeljima da ne treba da odlučuju o sudbini mladih i o tome koga će voleti, jer nije blago ni srebro ni zlato, već je blago što je srcu drago.

 Boske, 2012.


Analiza

Omer, momče iz bogate porodice  i Merima, djevojće iz manje bogate porodice, roda plemenitog zavoleli su jedno drugo velikom i iskrenom ljubavlju. Svi koji su ih poznavali znali su da je to ljubav koja će dugo boiti pamćena, ali su znali i za mržnju koja je postojala između njihovih majki. Slatka osveta i mržnja koja je dugo pratila dve porodice nisu nestali ni pred velikom i iskrenoj ljubavi Omera i Merime. Iako je ljubav između Omera i Merima bila ogromna i ničim neizmerljiva, njih dvoje su bili samo majušni predmeti u igre njihovih mržnjom zatrovanih majki. Zehru, Omerovu majku i Hasiju, Meriminu majku nije bilo briga za osećanja njihove dece, niti su razmišljale o tome šta im se sve može desiti ako njeihovoj ljubavi stanu na put. Zehra je želela da napakosi svojoj suparnici u mladosti i osveti joj se preko njene kčerke Merime, ikao Merima ni za što nije bila kriva. Ona je samo volela svoga Omera. Koliko je ljubav između Merime i Omera bila velika znala je i Fata, devojka koju je Zehra izabrala za svoga sina. Fata je bila devojka iz jako bogate porodice, draga svakom mladiču, lepa lica i figure. Nije želela da se uda za Omera jer je bila svesna toga da nije voljena i da je Omer nikada neće voleti kao njegovu Merimu, ali joj majka nije dala da otkaže svatove jer bi to bila velika sramota za celu niihovu porodicu. Zehra je ubeđivala Omera da je Fata bolja od Merime, lepša i plemenitija, ali njene reči nisu imale nikakvog uticaja na njega. Njegovo srce je bilo njegov vodilja kroz život, a ne razum.

"Prodji me se,moja mila majko!
Nije blago ni srebro ni zlato,
Vec je blago,sto je srcu drago."

I pored sinovog odbijanja, Zehra nije htela da odustane od svog nauma. Želela je da ga oženi na silu, a Omer iz dubokog poštovanja prema majci nije mogao da joj se suprotstavi.i  .

Ni Merimina majka nije bila ništa bolje od Omerove.  U inat Zehri, odlučila je uda svoju kćerku ne razmišljajući od njenim osećanjima, boli i patnju koju oseća zbog razdvojenosti sa svojim voljenim. Čak i u trenucima kada je Merima osećala da Omera više nema njena majka nije mogla da shvati koliko je velika Merimina ljubav, niti je mogla da pomisli da zbog takve ljubavi može da izgubi svoju kćerku.

''Đul miriše, mila moja majko, 
''Đul miriše oko našeg dvora, 
"Čini mi se, Omerova duša;" 
Al' besedi lepe Mepe majka: 
''Muč', ne luduj, Merima devojko! 
''Muč', ne luduj, kad budala nisi; 
"Sad tvoj Omer drugu dragu ljubi, 

Zehri i Hatidži, nerazumnim i neosetljivim majkama koje su bile pune mržnje, inata i želje za osvetom, ponos i mišljenje drugih ljudi su bili važniji od njihove rođene dece. Dopustile su da dvoje mladih odu sa ovog sveta u cvetu svoje mladosti, ni krivi ni dužno za ono što se u dalekoj prošlosti izmeću njih dve dešavalo. Na kraju i jedna i druga nad grobom svog deteta plakale su i proklinjale same sebe što su mlade rastavili i u smrt oterale.

"Kad Omera od dvora poniješe,
Tada Meru u sanduk spustiše;
Kad Omera na groblje doniješe,
Tada Meru od dvora poniješe;
Kad Omera u raku spustiše,
Tada Meru na groblje doniješe;
Kad Omera zemljicom posuše,
Tada Meru u raku spustiše.
Tu se tuku do dvije stare majke
I proklinju i staro i mlado,
Ko rastavi i milo i drago.

 

               Nazad                                                                                                 Vrh strane