BOSKE

Ženidba Milića Barjaktara

Milić barjaktar, glavni junak balade “Ženidba Milića Barjaktara” silno je želeo da se oženi devojkom čija je lepota ravna čudu. Našao je takvu devojku, ali njegova želja nije ispunjena jer se svadba završila tragično, smrću njegove nesuđene mlade i njega samog.

Ljeposava, Milićeva izabranica, kao što joj i samo ime govori, bila je devojka čudesne lepote, najlepša među najlepšima. Tanka struka, a visoka stasa, sa očima kao dva draga kamena i zubima poput bisera predstavljala je ideal ženske lepote. Bila je besprekorno građena i sve je na njoj bilo savršeno. Njeno lepo lice blistalo je iza marame poput svetlosti koja se probija kroz prepreku i obasjava sve oko sebe. Kao da je od zlata bila salivena ili od srebra skovana ili od sunca oteta, toliko je bila lepa da je svom budućem suprugu i njegovim svatovima svojom lepotom oči zasenila. Ali ta njena nadzemaljska lepota remetila je ravnotežu na ovozemaljskom svetu, izazivala zavist mitskih bića i božanstava i nosila zlu kob. Po narodnom verovanju prevelika lepota nikome ništa dobro nije donela. Prekrasne devojke su bile roda urokljiva, a njihova lepota je bila ukleta i privlačila je zlu kob. U skladu sa ovakvim  narodnim verovanjem tragičan kraj mladenaca bio je sudbinski neminovan i neizbežan. Nesreća ih je snašla zbog prevelike devojačke lepote, ali i zbog Milićevih  pogrešnih postupaka tokom ženidbe. Tražeći devojku, obišao je zemlju i gradove, a kad je našao onu koja ga je svojom lepotom opčinila, skupio svatove i žurno krenuo da je svom dvoru dovede, preskočivši prosidbu i prstenovanje, običaje koji svaki mladoženja treba da izvrši. Time se izdigao iznad onoga što se u narodu smatralo poželjnim i ispravnim, ogrešio se o pravila i morao je da bude kažnjen.

Devojčina nadzemaljska lepota i Milićevi užurbani postupci tokom ženidbe, namerno kršenje običaja i tradicije, uzroci su njihovog tragičnog kraja. Sve što je preterano, što se izdvaja od uobičajenog i svakodnevnog, prema narodnom verovanju, privlači natprirodne sile i mora biti od tih sila kažnjeno.

Boske

Motiv ženske lepote u pesmi "Ženidba Milića Barjaktara"

U narodnoj pesmi “Ženidba Milića Barjaktara” opevana je prevelika i čudu ravna devojačka lepota, koja prelepoj devojci i njenom budućem suprugu ništa dobro nije donela. Motiv devojačke lepote dat je kao motiv uklete lepote koja izaziva ljubomoru i zavist mitskih bića, a samim tim i tragičnu sudbinu nesuđenih mladenaca.

Ljeposava, izabranica Milićeva barjaktara, bila je devojka čudesne lepote, najlepša među najlepšima.. Tanka struka, a visoka stasa, sa očima kao dva draga kamena i zubima poput bisera predstavljala je ideal ženske lepote. Bila je besprekorno građena i sve je na njoj bilo savršeno. Rumeno lice blistalo joj je iza marame poput svetlosti koja se probija kroz prepreku i obasjava sve oko sebe. Toliko je bila lepa da je svom budućem suprugu i njegovim svatovima svojom lepotom oči zasenila, kao da je od zlata bila salivena, ili od srebra skovana ili od sunca oteta. Lepoj L,eposavi je čak i ime bilo u skladu sa njenim izgledom i motivisano njenom lepotom. Ali, njena sudbina nije bila lepa.  Po narodnom verovanju prevelika lepota je bila ukleta i donosila je nesreću. Preterano lepe devojke su bile roda urokljiva i privlačile su zlu kob. One su svojim izgledom remetile ravnotežu na ovozemaljskom svetu i izazivale zavist mitskih bića i božanstava koja su želela da ih zbog njihove nadzemaljske lepote kazne. Jedino su ih mogli sačuvati sveci zaštitnici u njihovim kućama. Zbog zoga prekrasna Ljeposava umire u prirodi, tamo gde nema nikoga da je zaštiti od tragičnog ishoda. Ali i posle njene smrti, njena lepota i dalje traje kroz cvećem ukrašen devojački grob.

Sve što je preterano lepo, što se izdvaja od uobičajenog i svakodnevnog, prema narodnom verovanju, privlači natprirodne sile i mora biti kažnjeno.  U skladu sa ovakvim narodnim verovanjem smrt Ljeposave i njenog nesuđenog mladoženje bile su sudbinski neminovne i neizbežne.

Boske

ŽENIDBA MILIĆA BARJAKTARA

Književna vrsta:
Epska pesma (balada) iz pretkosovskog ciklusa pesama

Književni rod:
Epika

Tema:
Ženidba Milića Barjaktara prelepom Ljeposavom i njihova tragična sudbina

 

Analiza

Narodna pesma "Ženidba Milića Barjaktara" u sebi sadrži epske i lirske elemente, pa spada u epsko-lirske pesme, tačnije balade. Ispevana je u desetercu sa čestim epskim ponavljanjima i bogata je lepim poređenjima i epitetimam naročito u slikanju čudesne lepote devojke Ljeposave.

Epski elementi ove balade su:

- Milić uzalud traži devojku za ženidbu
- Milić se sreće sa vojvodom Maletom.
- Milić kupi svatove i odlazi po devojku.
- Mladina porodica daruje mladoženju.
- „Saraniše lijepu đevojku / otkuda se jasno sunce rađa”.
- „Saraniše Milić barjaktara / kuda jarko smiruje se sunce”.

Lirski elementi ove balade:

- Ljeposavin opis
- Milićevo oduševljenje Ljeposavinom lepotom
- Ljeposavina majka predoseća tragediju
- Ljeposavin oproštaj od života
- Milićeva tužbalica i predosećanje sopstvene smrti
- Milićev susret sa majkom i smrt
- Snaga Milićeve majke u bolu i gubitku

Osnovna tema pesme je nadzemaljska lepota devojke i sve ono što tu lepotu prati. Motiva ima nekoliko. To su motiv devojačke lepote, motiv uroka i zle kobi koji je usko povezan sa njim i motiv hrabrosti glavnog junaka, koji se oglušuje o uobičajene društvene norme. Na prvom mestu je motiv devojačke lepote i verovanje da nadzemaljska lepota nosi sa sobom zlu kob. Prema nepisanom pravilu u srpskoj narodnoj tradiciji svaka osoba koju je krasila neobična lepota svoj život je okončavala tragično. Ukleta devojačke lepote koja izaziva zavist mitskih bića i božanstava odraz starih shvatanja, verovanja i običaja naroda. Sve što je preterano, što se izdvojilo svojim kvalitetima od uobičajenog i svakodnevnog, prema narodnom verovanju, podložno je uroku, pa je tako i Milićeva nevesta „roda urokljiva“. 

Osnovnu temu pesme narodni pevač razvija osnovnu u tri pravca.

Prvi pracvac je kob izuzetne lepote (urokljivost) koja je predočena u razgovoru Milića Barjaktara i majke devojke. Osam njenih sestara se udalo, ali su odmah umrle jer su "roda urokljiva". Obraćanje Ljeposavine majke svom budućem zetu:

Mio zete, Milić barjaktare!
Niti sam je od zlata salila,
Niti sam je od srebra skovala,
Niti sam je od sunca otela,
Veće mi je Bog od srca dao;
Devet sam ih takijeh imala,
Osam ih je udomila majka,
Nijedne ih nije pohodila,
Jer su jadne roda urokljiva,
Na putu ih ustrijeli str'jela.

Ove reči nisu pokolebale Milića u njegovom naumu. Tražio je devojku ”naspram sebe“ i Ljeposava je bila jedina kojoj nije našao zamerke, a mnoge je devojke video obilazeći zemlje i gradove u potrazi za svojom nevestom. Skupio je svatove, preskičio prosidbu i prstenovanje žureći da prelepu devojku što pre svojoj kući dovede. Da bi se izbegao urok, po starim običajima, svatovi vodeći devojku pravilo su  buku i graju ne bi li rasterali demone, budući da je devojka njihovom uticaju najizloženija na prelasku sa starog na novo ognjište, kada više nije pod okriljem zaštitnika svoje stare porodice, a još nije stupila pod okrilje zaštitnika nove. Ipak urok, čije je dejstvo prikazano kao sudbinsko i neminovno, stiže devojku u gori koja je mesto prevlasti demona.

Drugi pravac je tragična sudbina mladića i devojke, koje krasi izuzetna lepota. Tragika je utoliko veća, jer je devojka takve lepote pred kojom svi svatovi u čudu obaraju pogled.

Treći pravac je tragika dve porodice: na jednoj strani devojčine, u kojoj umire devet lepih devojaka, a na drugoj strani mladićeve, u kojoj umiru sin jedinac i snaha. Sam kraj balade ” Ženidba Milića barjaktara ” govori o tragičnoj sudbini svake majke koja izgubi svoje dete:

Veće majka kuka od žalosti,
Kuka tužna kako kukavica,
A prevrće kako lastavica,
I kukaće do suđena dana.

Ono što je posebno interesantno u ovoj pesmi je način na koji je narodni pevač povezao tragičnu sudbinu mladenaca sa prirodnim silama koje oni oličavaju. Devojku svatovi sahranjuju "otkuda se jasno sunce rađa". Milić žuri svojoj kući da majci kaže za nesreću i umire pre nego što stignu svatovi bez neveste. Posle smrti sahranjuju ga "kuda jarko smiruje se sunce". U kući ostaje Milićeva majka unesrećena smrću sina jedinca i snahe. U tužbalici Milićeve majke  i svakodnevnim halucinacijama  sin i snaha poistovećuju se sa suncem.  Ona se javlja u zoru, a on u suton. Zora prethodi pojavljivanju sunca i samim tim ona prestaje (umire) kada se sunce pojavi. Zbog toga što sunce i zora nikad ne mogu da dele nebo, ni Milić Barjaktar i njegova nevesta ne mogu zajedno da stignu do njegovog dvora.

 

Opis likova

Milić Barjaktar:  Iako se u pesmi u katalogu svatova pojavljuju poznati junaci iz 17. veka, o samom glavnom junaku se ne zna mnogo. Bio je barjaktar, pa iz toga proizilazi da ga je krasio viteški duh, stasitost i kršnost. Da je ugledan, jasno se vidi po darovima kao što su prekrasan konj, sa prekrivačem zlatom izvezenim, sedlo srebrom okovano, gospodsko oružje, pozlaćen šestoperac, okovana sablja i pozlaćene uzde. Bio je mlad i gord, na velikom glasu po lepoti i ugledu i sav ustreptao od nabujale mladalačke energije. Opisi junaka u epskim pesmama su slični po tome što se muška lepota ne opisuje direktno nego posredno, preko oružja, dobrog konja, sedla, raskošne odeće, toka i kalpaka. Od toga ne odstupa ni opis Milića Barjaktara u ovoj pesmi. On je pun zvučnosti i posrednog izražavanja osećanja preko treperenja pera na kalpaku, žuborenja toka od otkucaja srca i zvuka sablje.

Ljeposava:  Opis njene lepote je jedan od najlepših opisa u našoj narodnoj književnosti. Opevana je kao raskošna lepotica besprekorne građe i predstavlja ideal ženske lepote u ono doba. Njen struk, stas, obrve, usta, govor, hod, kosa, pogled i zubi bili su savršeni i za Milića Barjaktara njena  lepota se nije mogla meriti ni sa čim. Bila mu je skupocenija od zlata i srebra i sjajnija od sunca.  Bila je tanka, visoka, sa očima poput dva dragulja i lepo izvajanim obrvama . Krasili su je rumeni obrazi i beli zubi, što je ujedno i odraz dobrog zdravlja.