Zimsko veče

 Zimsko je veče i spušta se mrak. Gledam kroz prozor u dvorište moje bake. Svuda okolo vlada neka čudna tišina.

 Mraz je na spuštenim granama žalosne vrbe ispleo srebrenu mrežicu, a iglice zelene jele je pokrio belom tankom čipkom. Vetar raznosi suvo lišće i savija tanke grančice na drvetu ruzmarina.  Prve snežne pahuljice se kao nebeske balerine vrte u vazduhu. Tanak sneg je prekrio cvetnjak i uvelu travu. Do jutra će sve biti belo.  Bronzana peć ispunjavala je sobu toplotom. Činilo mi se da kroz zidove peći čujem vatru kako veselo pucketa. I dalje sam gledao kroz prozor. Niz staklo su se slivale kapljice vode ostavljajući za sobom tragove. Pahuljice su kao zvezdice svetlucale u mraku. Poželeo sam da izađem napolje i uzmem te nežne pahulje u svoju ruku, da osetim kako se one polako tope na mom dlanu, ali me je pogled na mračno nebo zaustavio. U ovoj zimskoj večeri postojale su samo dve boje, bela i crna. Bele nežne pahuljice i crno nebo, bez ijedne zvezde.

Iako je ovo zimsko veče lepo želim da se ono  što pre završi.  Nestrpljiv sam i jedva čekam da  osvane jutro sa snegom svuda oko mene.

Boske

 Kragujevac, 2009.

    Zimska idila

Zima je pokrila snegom doline i polja ravna,
I tavne visoke gore. Vihori snežnog praha
Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti,
I listak poslednji vene оod zimskog studenog daha.

Veselo pucketa plamen u skromnoj izbici našoj,
I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede
Dugačke i svetle senke po zidu se čudno viju,
A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede.

Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije,
Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva
I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu
I mirno pušeći služa vetrinu što poljem duva.

Po kašto zaškripe selom volujska drvena kola
I gavran nad njima grakne. Za tim se razgovor čuje.
To se komšija Panta, sigurno iz gore vraća,
Pa žurno ispreže stoku и čeljad po kući psuje.

Vojislav Ilić

 

 

                         Nazad                                                                                Vrh strane