zvezdica Priča uvelog jesenjeg lista

Jesen je stigla u naš grad. Ni ovog puta nije stigla sama. Sa sobom je dovela svoje prijatelje, vetar i tamne kišne oblake. Oblaci su se nagomilali na nebu i potisnuli sunce, a vetar se zavukao u krošnje drveća tražeći nekoga za igru. Našao je jedan mali žuti list i igrao se s njime.

Ovaj mali list rođen je proleće. Od svog rođenja bio je zelen i čvrsto se držao za granu. Voleo je da leprša na toplom povetarcu i da zajedno sa pticama peva proletnje pesme. Radovao se svakom novom danu, čak i onom vrelom letnjem kad ga je sunce sa neba nemilosrdno pržilo.  A onda je došla siva jesen. Njegove ptice su odletele za suncem i ostao je sam. Bio je usamljen i tužan. Od tuge izgubio svoju zelenu boju, počeo je da žuti i polako vene. Njegovi drugovi listovi odavno su pali na mokru i blatnjavu zemlju. Želeo je da im sa pridruži, da i on postane deo velikog šarenog tepiha. Krupne kišne kapi padale su po njemu, a vetar ga je gurao i izazivao. Nije više mogao trpi te dosadne prijatelje jeseni. Polako se odvojio od grane i krenuo ka zemlji, ali mu vetar nije dozvolio završi svoj put. Ljuljao ga je, okretao i podizao, a on nije imao snage da mu suprotstavi jer vetar je bio jak, a on slab i previše umoran. Prepustio se i nije prižao nikakav otpor. Neko vreme je lebdeo u vazduhu čekajući samo trenutak da vetru dosadi igra i ostavi ga na miru. Taj trenutak je konačno došao i mali požuteli list je pao na zemlju. Bila je mokra i hladna, ali listu to nije smetalo. Bio je srećan jer su oko njega bili njegovi stari drugovi i nije se više osećao usamljeno. Gledao je prolaznike kako žurno prolaze i nemilosrdno gaze lišće zalutalo na trotoarima. Slušao je kako ono bolno šušti i ptajno se u sebi nadao se da će ga možda pronaći neki dečak ili devojčica, odneti kući i staviti u svoj spomenar. Kako bi bilo lepo da umesto mokre blatnjave zemlje ispod njega bude suvi beli papir i dečjom rukom ispisani stihovi!?

Kada stigne zima i padne prvi sneg priča uvelog jesenjeg lista će biti potpuno završena. Ako ga ne pronađu deca i ne stave u svoj spomenar, nestaće ispod belog prekrivača i tiho otići u zaborav. Rođen u proleće, sazreo u leto, razboleo se u jesen i nestao u zimu. Jedna godina i jedna priča o jednom malom uvelom jesenjem listu.

Boske

zvezdica Jutarnja kiša

Kiša sitno sipi, sipi i rominja,
Pa nam priča sne i bajke djetinjaste
Spavaju još tvrdo gospojice laste;
Sitna kiša sipi, svijeća mre i tinja:
Sve još mirno leži, nema žamora,
Tek se čuju krila — krila Amora.

Sad i ti već spavaš, moja suđenice,
Dobra moja Psiho, palmo moga mira!
Čuješ li kroz kišu, kako uz harfu svira
Anđeo il vila, što ima tvoje lice,
A na harfi tužnih zvijezda padanje,
Mrtvih, kao naše pusto nadanje.

Kiša priča i priča: to je priča stara,
Dosadna i teška pričica o kesi.
Ja sam mator, ubog, bogata ti nijesi,
Partija sam gora od svakoga mesara:
Spavaj, snivaj, dušo, i gledaj hramove,
A pred hramom svate i zlatne hamove...

Kiša suzi i suzi, a zora zla i žuta
Ulicom i krovom ko mamurluk zijeva,
Pored mene, mjesto moje drage, snijeva,
Bolno bijelo mače, spaseno sa puta,
Pa sa oštrim, morskim, groznim očima
Grede kao maska mojim noćima.

 Kiša sjetno sipi, sipi i rominja,
Šapćući mi sne i bajke djetinajste,
Već su budne moje komšinice laste,
Sjetna kiša sipi, srce mre i tinja,
Stanovi se bude i usred žamora
Pekar nosi u kujnu koš, pun Amora

Anton Gustav Matoš