zvezdica   Lik iz moje mašte

Kada sam usamljen i kada mi je dosadno često na krilima mašte odletim u daleki čarobni svet u kome živi moj neobični prijatelj David. To je dečak koji ima jedanaest godina i živi u Egiptu, u velikoj palati pored kamenih piramida.

David je najmlađi sin egipatskog faraona. On ima dugu crnu kosu i na glavi nosi kruni. Njegovo lice je tamno, a oči su mu braon boje. Visok je i mršav. Oko vrata nosi zlatnu ogrlicu i uvek je obučen u neko čudno belo odelo sa zlatnim šarama koje liči na suknju. Iako je sin kralja David nije uobražen dečak. Dobar je i nesebičan. Ima puno drugova i sa njima deli sve što ima. Sa Davidom nikada nije dosadno, jer je zanimljiv i uvek spreman za igru. Najčešće se igramo sa mačevima, lukovima i strelama. Ponekad se penjemo na piramide i tražimo mumije iako je to zabranjeno. David najviše voli životinje, a najdraža od svih mu je njegov konj Bleki. On dobro jaše i zna sam da se popenje na konja. I mene je naučio. Volim kad zajedno jašemo po vrelom pesku, a iza nas se diže dim od prašine. Tada zamišljam da smo nas dvojica pustinjski jahači koje niko ne može uhvatiti i pobediti. David na crnom konju sa krunom na glavi meni izgleda kao pravi faraon.

Kada iz stvarnog sveta u kome živim pobegnem u čarobni svet mašte i tamo sretnem svog prijatelja Davida uvek se osećam lepo i srećan sam. Voleo bih da neki delovi moje mašte postanu stvarni, da David nije izmišljeni lik i da ga mogu zaista upoznati.

Boske

 

Dohvati mi tata mjesec

Dohvati mi, tata, mesec,
Da kraj mene malo sja!
Dohvati mi, tata, mesec,
Da ga rukom taknem ja!

– Mesec mora gore sjati,
Ne sme se on skidati.
On mora kod zvezda biti,
Put zvezdama da svetle,
Da zvijezdice kući znaju,
Kad se nebom naigraju.
I na zemlju mora sjati,
Da zec vidi večerati,
Da jež vidi putovati,
Da miš vidi trčkarati,
Da bi ptice mogle spati,
I da tebi, moje dete,
Mesec lagan san isplete
Od srebrnih niti
Pa da snivaš i ti.

Grigor Vitez