Majka Jugovića
Majka Jugovića je žena koja je u Kosovskom boju izgubila muža i svih sedam sinova. Ona je simbol izdržljive žene, majke heroja koja hrabro podnosi smrt svojih najmilijih sve do trenutka kada njena ogromana patnja i duševni bol pređu granice izdržljivosti i razore njeno biće. Tragedija majke Jugovića, njena veliku ljubav prema sinovima i neizdrživi bol zbog njihovog gubitka opevani su pesmi “Smrt majke Jugovića”. Narodni pevač je kroz karakter ove hrabre žene istakao dva najuzvišenija ljudska osećanja: materinstvo i patriotizam.
Zbog velike brige za svoje sinove i nestrpljenja da sazna njihovu sudbinu majka je molila boga za oči sokolove i krila labudova. Bog je uslišio njenu molbu i poklonio joj ono sto je želela, jer je znao za njenu veliku tragediju. Kada je majka stigla na Kosovo i videla svoje sinove mrtve pretrpela je veliki bol, ali nije zaplakala. Bila je tvrda srca i odolela je tom velikom iskušenju. Kada se vratila u dvor i saopštila tužne vesti, svi su plakali osim nje. Slušala je glasan plač svojih snaja i gledala njihov bol, ali ni tada nije zaplakala. Ona je tugovala negde duboko u sebi. U noći bdenja konj njenog sina Damjana je zavrištao. Iako je znala zbog čega konj vrišti, želela je da joj neko skrene misli i kaže pogrešan odgovor kako bi joj bilo lakše. Zato je pitala da li je konj žedan ili gladan, a kada joj je Damjanova žena rekla da konj vrišti jer mu nema gospodara, majčin bol bio je još veći, ali je i njega izdržala. Sutra ujutro doletela su dva crna gavrana krvavih krila koji su ispustili ruku junaka u majčino krilo! To je bila ruka njenog sina Damjana i ona je podstakla majku na sećanje i razmšljanje o svojim sinovima. To je bio vrhunac njene izdržljivosti. Nije mogla više da izdrži bol koji je iznutra razarao. Od patnje i žalosti srce joj je prepuklo i ne samo srce, nego celo njeno telo. Nadula se, rasprsnula i tako u svojoj smrti sa svojim mužem i sinovima sjedinila.
Ljubav majke Jugovića prema sinovima je bila ogromna, a bol u duši zbog njihovog gubitka još veći. Bila je ona hrabra žena, jaka i izdržljiva, ali i pored toga nije mogla da preboli smrt svojih najmilijih. Njen duševni bol je polagano rastao i na kraju prerastao je u fizički bol koji je probio granice njene izdržljivosti i potpuno je razorio. Ljubav majke Jugovića prema svojim sinovima je simbol majčinske ljubavi koja nema granice i koja se ničim ne može izmeriti.
Boske
SMRT MAJKE JUGOVIĆA
Književna vrsta:
Epska pesma iz kosovskog ciklusa pesama
Književni rod:
Epika
Tema:
Bol, tuga i smrt majke zbog gubitka muža i sinova
Glavni likovi
Majka Jugovića, ljuba Damjanova
Mesto i vreme odvijanja radnje
Kosovo polje, neposredno posle Kosovskog boja
Analiza
Pesma "Smrt majke Jugovića" pripada kosovskom ciklusu epskih pesama. U njoj je opevana herojska tragedija majke koja hrabro podnosi smrt svog muža i svih svojih sinova, do trenutka kad se duševni bol preobraća u fizički, kada patnja prelazi sve granice izdržljivosti, i kada nagomilani, potiskivani jad raznosi celo njeno biće.
Početak pesme: Pesma počinje molbom i vapajem majke Jugovića da što pre ode na Kosovo i tamo na bojnom polju potraži svog muža Jug-Bogdana i svojih sedam sinova. Borba na Kosovu je bila strašna i ona ne može da čeka vesti o sudbini njenih najmilijih. Ona moli boga da joj podari "krila labudova" i oči "sokolove". Krila, da bi brzo savladala daljinu do Kosova, a oči sokolove da bi odozgo sa visine ugledala muža i svoje sinove i na to mesto brzo sletela. Bog je razumeo nemir i bol majke, pa joj je ispunio molbe. U ovim početnim stihovima pesme naglašena su snažna osećanja majke Jugovića, njen aljubav prema sinovima i mužu.
Zaplet: Doletevši na Kosovu majku je zatekao stravičan prizor. Našla je mrtve svog muža i svoje sinove. Ugledala je devet kopalja, devet sokolova, devet konja i devet ljutih lava. Ta stravična slika bila je praćena i stravičnim zvukovima. Čula je kako zavrišta devet dobrih konja, zalaja devet ljutih lava i zaklikta devet sokolova. U mrtvoj kosovskoj tišini vrisak, lajanje i kliktanje bili su još strašniji i jeziviji. Da bi izdržala bol i tugu zbog onoga što vidi i čuje majka je morala da stegne svoje srce i bude veliki heroj.
Nastavak radnje kroz dramatične scene: Majka je uzela ono što je ostalo od devet Jugovića i vratila se svojoj kući gde je dočekalo devet snaja. One nisu spavale. Neprestalno su očekivale vesti i motrile u daljinu zabrinute za majku i sudbinu svojih muževa. Ono što su videle kad je majka stigla bilo je za njih neizdržljivo. Naricale su od žalosti i bola i oplakivale gubitak svojih muževa. Njihove tužbalice pratili su vrisak devet konja, lavež lavova i kliktanje sokolova. I tu razarajuću i previše dirljivu sliku majka trpi i ne pušta nijednu suzu. U sledećoj dramatičnoj sceni u gluvo doba noći i samrtnoj tišini odjednom se začuje vrisak Damjanovog konja zelenka. Vrisak se kao sečivo zariva u srce majke koja zbog svog boila i tuge ne može da spava. Nije spavala ni Damjanova ljuba. Majka je pita da li je zelenko željan nečega, da li je gladan ili žedan, iako je u dubini duše znala da on vrišti jer mu nedostaje njegov gospodar. Svojim vriskom podsjeća majku na vreme kada je njegov sin bio živ i kada su srećni zajedno odlazili na put. I tu scenu majka je izdržala.
Vrhunac radnje: Osvanuo je dan i u dvor obavijen tugom pojavljuju se crni gavranovi sa krvavim krilima i kljunovima u peni koji majci u krilo bacaju istrgnutu ruku sa pozlaćenom burmom. Pevač prvo pušta mladu ženu da prepozna ruku svog muža Damjana da bi majci ostavio duge i mučne trenutke prisećanja. Pušta je da se vrati u prošlost, da sagleda malenu ruku sinovljevog detinjstva. Damjan joj je bio najmlađi sin i držeći njegovu ruku, "zelenu jabuku", prisećala se odrastanje sve svoje dece, kako ih je dojila, milovala, kako su je njihove nežne ruke dodirivale i smeh radovao.
Kraj pesme i rasplet: Srce majke nije više moglo izdržati preveliku žalosti, pa je od bola i žalosti presvisnula. Bila je majka heroja, a po trpljenju bola i izdržljivosti i sama je postala heroj. Na kraju su junaka u njoj pobedila materinska osećanja. Gubitak svih devet sinova je bila preselika tragedija za majku da bi se ona kao junak mogla oteti bolu i uzvisiti nad ličnim gubitkom.
"Deca su sidro koje majka drži vezane za život. "
Sofokle
