Moje omiljeno drvo
U dvorištu moje bake ima jedna jedna stara dunja sa isprepletenm krivim granama i čvornatim ispucalim stablom. Ona je zaštitni znak moje porodice, simbol mog srećnog detinjstva i moje najdraže drvo.
Volim je što je čvrsta, snažna i neuništiva, što prkosi vremenu, hladnoj zimi i zluradim vetrovima koji su godinama unazad pokušavali i još uvek pokušavaju da je slome i unište. Uprkos boli koji su joj nanosilii ona nijednog trenutka nije pokleknula. Zime dolaze i prolaze, a moja dunja još uvek ponosno stoji na sred dvorišta i lečeći zadobijene rane prkosi svojim neprijteljima. Ponekad pomislim ko zna šta sve ona pamti i čuva, ispod svoje debele ispucale kore? Njene stare grane čine lanac uspomena i kriju tajne sviju nas koji su se sa na njima ljuljali i godinama po njima pentrali. Znam da je njenoj krošnji skrivena mala drvena kuća za ptice, umetničko delo mog veštog dede. Tokom hladne i duge zime ona je utočište za gladne i promrzle vrapce i njihov najbolji prijatelj. Možda zbog svih tih samo njoj znanih tajni, zamiriše onako zanosno u ranu jesen, okićena žutim mirisnim loptama. Sećam se kako su one nekada krasile police bakine vitrine i kako je mirisala bakina kuhinja dok su se na starom šporetu an drva krčkali slatko i džem od onih najkrupnijih i najzrelijih. Bake više nema i njena kuća je prazna, ali dunja je još uvek tu, žuta i mirisna. Ona je sada jedina gospodarica bakinog dvorišta. Kada dođe jesen i sa svoje palete boja prospe žutu, bakarnu i zlatnu boju, moja dunja izgleda poput kraljice. Ponosno stojeći u zlatnoj odeći čeka nas da dođemo, da nam daruje svoje plodove i podseti na dane koji su davno prošli. A kada dođe snežna kraljica zima i svojim hladnim dahom zaledi ceo grad, moja dunja čeka svoje zimske prijatelje i nada se da ih nismo potpuno zaboravili.
Dunja u dvorištu moje bake je moje drvo života, moja prošlost, sadašnjost i budućnost. Ona je tu da me podseti na detinjstvo, na baku i deku koje sam naizmerno voleo, da sačuva moje korene i pruži mi utočište u sadašnjosti i budućnosti. Ona je moje omiljeno drvo i zbog nje volim sve dunje ovog sveta.
Boske
Breza
Pod prozorom mojim
Bela brezica je
Ogrnuta snegom
Ko srebrna da je.
Na punim granama
Ledenim po strani,
Razvile se rese
Ko beli đerdani.
U tišini stoji
Breza, ko u gaju,
I plamte pahulje
U ognjenom sjaju.
A zora, polako,
Naokolo plovi,
I na strane sipa
Srebrni prah novi...
Sergej Jesenjin
