Ostao sam nem
Pre mnogo godina, u vremenu kada još nisam ni bio rođen, naš poznati nobelovac Ivo Andrić je rekao da je došlo vreme kada pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati. Duboko u sebi osećam da je i danas takvo vreme i iako sam imao i još uvek imam mnogo toga da kažem, ostajao sam i još uvek ostajem nem. Izabrao sam da ćutim, a na moj izbor je uticalo sve ono što je u meni i oko mene.
U meni se već odavno krije neki čudan svet, pun iskomešanih i uzavrelih osećanja koji sam silno želeo da otkrijem svima, ali nisam mogao jer sam se bojao i još uvek se bojim se da ću uzalud potrošiti svoje reči, da ću svoja osećanja i svoje misli otkriti nekoj pogrešnoj osobi i tako povrediti samog sebe. Neiskrenost i dvoličnost su svuda oko nas i sve što pogrešno kažete može da vam se kao bumerang vrati. Život je jedna velika pozornica po kojoj mali i veliki glumci hodaju pod svetlosti reflektora, izvode svoju predstavu i povlače se iza zavese ne skidajući masku sa svog lica. Osmehuju se, prolaze jedni pored drugih i pozdravljaju se. Pitam se koliko su ti osmesi iskreni i da li ima prijateljstva među njima? Da li u ovi teškim vremenima svaki čovek može da ima pravog prijatelja kome u svakom trenutku može reći šta mu je u duši? Moji roditelji su divni, a oko mene je mnoštvo prijatelja. Drugi bi vam rekli da sam srećna i vesela osoba koja voli da priča o svemu. Varaju se! Često sam u prošlosti imao potrebu da ćutim jer nisam bio sigurna da li nekoga zanima ono što ja umem najbolje da kažem. Živimo u vremenima koja su teška i svako od nas ima svoje sopstvene misle, želje i nade. Svi odrasli ljudi, pa i moji roditelji se suočavaju sa životnim poteškoća i zato nisam želeo da ih bespotrebno zamaram svojim tinejdžerskim razmišljanjima i banalnim dečijim problemima. Mogao sam da im brbljam o svemu, ali sam i pored silnih reći ostao nem. Ćutanje je najveće blago i toga se odavno pridržavam.
Reči imaju ogromnu moć. Njima oblikujemo samog sebe i svoju sudbinu. Mogu da nas nasmeju i rasplaču, pomognu nam i odmognu, stvore nam prijatelje ali i neprijatelje. U današnjem surovom i okretnom svetu imam potrebu da ćutim, da nemo posmatram sve što se oko mene dešava i nadam se doći će neko novo bolje vreme kada će reči poput bujice izaći iz mene, bez ikakvog straha i ograničenja.
Boske
Crteži
Ponekad tako sebe damo
za oči jedva upoznate.
I na rastanku ćutimo samo
i ne tražimo da nas vrate.
Živimo posle u tom drugom
sve dok mu oči svetom plamte.
I ne znamo što nas pamte dugo,
kad ne tražimo da nas pamte
Mika Antić
