Otadžbina - Đura Jakšić
Kroz sthove pesme “Otadžbina” Đura Jakšić je izrazio svoju pesničku rodoljubivost i snažno osećanje da je srpska zemlja izuzetna, sveta i neosvojiva i da je te osobine stekla herojskim žrtvovanjem predaka u borbama za njenu slobodu. Kompoziciju pesme čine tri slike: visoki kamen koji preti suncu, piramida koja se iz praha diže u nebo i čvrst bedem od kojeg se odbijaju svi neprijatelji zemlje Srbije.
U prvoj strofi pesnik se obraća pokolenjima i otadžbinu poistovećuje sa kamenom koji se uzdiže visoko u nebo i pokazujući mimikom svoje izbrazdano lice priča o dalekoj dugovečnosti. Sumorno čelo, izbrazdani obrazi i duboke mračne bore tragovi su dugovečne patnje i stradanja srpskog naroda. Dajući kamenu vasionske dimenzije pesnik šalje opomenu osvajačima da se je zemlja Srbija deo neuništive večnosti, da se ne da lako pokoriti i da će se potomci slavnih predaka uvek boriti za njenu slobodu. Tvrdoća kamena i njegova postojanost kroz vekove simbol su otpornosti i neuništivosti srpskog naroda, a ogromna visina i smela pretnja suncu, simbol snage i prokosa.
U drugoj strofi kamen je visoka piramida koja se iz praha diže u nebo. Sačinjena od kostiju slavnih predaka, ona je je grobnica hrabrih junaka koji su život dali za slobodu svoje otadžbine. Slomljne kosti su simbol junačke prošlosti i vekovne borbe srpskog naroda. Ulepljene krvlju i zemljom preci su ih slagali, gradeći svojim potomcima busiju iza koje će oni spremno čekati neprijatelje. Sećanje na prošlost i junačke pretke najjača su busija u odbrani svoje otadžbine.
U trećoj strofi kamen je bedem sa temeljom, toliko čvrst da ga niko ne može uzdrmati i pomeriti. Neprijatelji sa svojim ružnim obrijanim glavama mogu samo da lupaju o njega, a on će i dalje ostati uspravan i jak. Otpor bedema jačaju gromovi koji na nebu iznad njega remete tišinu. Gromovi su simbol božanske snage, a njihova grmljavina signal od boga da je srpska zemlja sveto tlo koje i sam bog čuva
Ovom pesmom Jakšić nam ne poručuje da njegova otažbina Srbija pusti i mračni kamenjar pun slomljenih kostiju čiji je neprijatelj sunce, već je ponosna i snažna zemlja, koja traži svoje mesto pod suncem. Boreći se vekovima za slobodu i opstanak, srpski narod je postao simbol otpora i prkosa mnogim zavojevačima i svojom dugovečnošću pokazao da je poput kamena, neuništiv i nesalomiv.
Boske
Analiza
Pesma "OTADŽBINA" je lirska rodoljubiva pesma u kojoj je pesnik Đura Jakšić iskazao duboko osećanje ljubavi prema svojoj otadžbini Srbiji. Ona je za njega ideal, neuništivi deo prošlosti i kamen temeljac budućnosti. Stena ili kamen, kao oblik krajnje nepomičnosti ali istovremeno simbol odbrane i prkosa, jeste jedan od osnovnih elemenata Jakšićevog stvaralaštva. Kamen u ovoj pesmi je simbol otpornosti i neuništivosti srpskog naroda i opomena zavojevačima da se Srbija ne da pokoriti. Srpski narod se vekovima borio za svoju slobodu protiv raznih zavojevača. Mnogi naši preci su u toj borbi izgubili svoj život, a novi naraštaji nisu i ne smeju nikada to da zaborave. Istorijska svest o junačkim i slobodoljubivim precima i niihovim herojskim podvizima u svakom naraštaju predstavljala je najjaču busiju u borbi protiv “četa grabljivih”. Vekovna borba srpskog naroda, nepomirljivost sa ropstvom i životom bez slobode, doveli su do toga da naš narod postane simbol otpora i prkosa zavojevačima i nasilnicima.
PRVA STROFA: U prvoj strofi pesnik svoju otadžbinu vidi kao deo neprekidne večnosti - neprekidnog trajanja u vremenu. Ona je kamen koji priča o vekovečnosti dalekoj i pokazuje mimikom svoje bore duboke. Kamen je doživljen kao ljudski lik iz koga zrače osjećanje i raspoloženja i na čijem sumornom licu se ogledaju večite patnje koje su ostavile duboke tragove. Herojska tema i jake reči povlače veliki broj hiperbola koje se prepoznaju u stihovima, pa tako u stihu: "Što preteć suncu dere kroz oblak", kamen zemlje Srbije je dobio vasionske dimenzije i natprirodnu snagu.
DRUGA STROFA: U nastavku pesme kamen se transformiše u piramidu načinjenu od kostiju svih predaka, koje su oni "slagali" svesno, gradeći potomcima busiju, iza koje ce "Dušmana čekat cete grabljive". Slika kamena iz prve i druge strofe identične su po snazi, stamenosti i prodornosti. Ova strofa govori o nastanku kamena. Hiperbolicna slika piramide "Što se iz praha diže u nebo" je metafora za junačku prošlost koju pamti epska tradicija. Kazivanje u ovoj strofi dobilo je epski zamah i zahuktalost bitke i ono nezaustavljivo teče kroz celu strofu u jednom dahu, bez rime i sa velikom zvučnošću koja se ostvaruje visokom učestalošću slova R - tRagovi, cRne, boRe, mRacne, pRaha...
TREĆA STROFA: U trećoj strofi dolazi do još jedne transformacije kamena sa početka pesme. On postaje bedem
koji će svojom čvrstinom sprečiti neprijatelje da prodiru u našu
zemlju. Do njega može da stupi "noga pogana", a drzne li dalje,
naići će na gromove, grmljavinu, strasne i smele glasove
branilaca. Iz tih glasova izdvojiće se jedna jedina misao
da "Otadžbina je ovo Srbina". Počevši od prvog stiha, pa
do ovog završnog, sve transformacije kamena su simbol
postojanosti, neprolaznosti i nepomerljivosti. Boreći se
vekovima za slobodu i opstanak, srpski narod je postao simbol
otpora i prkosa zavojevačima i nasilnicima. Njegova neuništivost
i postojanost podseća na stamenost i neosvojivost kamena.
