Smeju nam se prve pahulje
Lepo je kada te ujutro probude topli sunčevi zraci i kada kroz otvoren prozor čuješ veseli cvrkut ptica. Lepo je i kada te probudi šum jesenjeg lišća i miris zrelog voća, ali najlepše je kada ujutro čuješ mamine reči: “Ustani, brzo, pao je prvi sneg“.
Sva deca nestrpljivo očekuju sneg. Raduju se belim pahuljama koje se nežno lepe za njihova rumena lica. Pahuljice kao zvezde letelice lepršaju u vazduhu. Padaju na krovove, prekrivaju ulice i pletu belu čipku na prozorima dečijih soba. Svojom nestašnom igrom izazivaju osmeh na dečijim licima i pozivaju ih da izađu napolje, da se zajedno igraju. Noćas su pahuljuce kao blistave zvezdice nečujno pale i na moj prozor. Kada sam se probudio i video neobičnu sliku na prozorskom staklu mnogo sam se obradovao. Napokon je pao prvi sneg. Poželeo sam da odmah izađem napolje i uhvatim neku pahulju. Ispružio bih ruku, a meke pahulje bi nežno sletele na moj dlan. Zamolio bih ih da ne nestanu brzo, da ostanu tu dugo, dugo vremena. Zamišljao sam kako obučen u toplu odeću, sa osmehom na licu trčim po snegu, a on pršti po mojim nogama. Nežne pahulje bi se lepila za moje lice, a ja bih se veselo smešio.
Da nema snega i nežnih, belih pahulja zima bi bila hladna i sumorna. Kada padne prvi sneg i bele pahulje zalepršaju u vazduhu na dečijim licicma zablista osmeh. Deca se smeše snežnim pahuljama, a snežne pahulje smeše se svima.
Boske
Pahulje
Pahulje bele plešu u letu
dok ćutke klize dole s visine,
pa se zavrte u piruetu
k'o prave nebeske balerine.
Od
snežnog plašta sve je već belo
ali se one još nebom roje,
u snenom ritmu tiho al' smelo
dodaju svetu još bele boje.
Hoce
l' ovako padati slepo
dok ne obele celu planetu?
Ne znam ali bi baš bilo lepo
živeti u tom skroz belom svetu.
Pošto
mi nije zima ni malo
jer mi rukavice ruke greju
i glavu čuva kapa sa šalom,
samo nek' plešu i neka veju!
Dragana Konstantinović
