Pilipenda
Pilipenda je bio hrabri i prkosni dalmatinski seljak pravoslavne vere koji ni po koju cenu nije hteo da proda svoju veru, iako je živeo teškim i mukotrpnim životom. Više je voleo da umre od gladi nego da izda svoja uverenja i izgubi svoju čast.
Surova zima, neimaština i glad, stavili su Pilipendu pred veliko životno iskušenje, da li da nastavi život u bedi i umre kao pošten i častan čovek sačuvavši svoju veru i svoj obraz ili da prihvati tuđu veru i tako obezbedi sebi i svojoj ženi bolji život. Mnogi njegovi sunarodnici su iz dubokog očaja poklekli pred ovim iskušenjem, ali Pilipenda se nije dao. Bio je odlučan i istrajan čovek, čvrstog karaktera, izražene nacionalne svesti i ogromne duhovne snage jače og golog fizičkog opstanka. Promenu vera radi povlastica smatrao je izdajom i sramotom, a one koji su pod pritiscima poklekli i svoju veru odbacili osuđivao je i duboko prezirao. Njegova uverenja su bila čvrsta i neuništiva, a proisteka su iz njegovog srca i osećanja da je obraz čoveka važniji od punog stomaka.
Snagu da se odupre iskušenju pred koji ga je život stavio Pilipenda je crpeo iz svoje velike pobožnosti. Bio je pravi vernik, tvrdokoran i moralno jak čovek, krajnje odan svom poreklu. Ni po koju cenu nije hteo da se odrekne svojih srpskih pravoslavnih svetaca, jer je smatrao da vera u njih određuje njegovo biće i da bi njenim gubitkom izgubio svoju dušu. Pilipenda nije bio verski zaluđenik koga je vera otuđila od stvarnog sveta i naterala na mučeništvo. Bio je samo ponosan i nepokolebljiv čovek koji je pravoslavlje voleo iznad svega. Njegova vera je bila jaka, a težak život, beda i oskudica su su je još više ojačali i produbili. Iako je osećao nepravdu oko sebe nije je razumeo. Smatrao ju je božjim voljom i kroz molitve bogu tražio je objašnjenje.
Težak i mukotrpan život, velika glad i siromaštvo uništavaju čoveka na svim poljima i samo oni najjači i najistrajniji mogu da opstanu u toj surovoj borbi za goli opstanak. Pilipenda je izdržao sva životna iskušenja i ostao dosledan svojim uverenjima. Velikom istrajnošću u borbi za sopstveni indetitet pokazao je da čoveka visokih moralnih vrednosti ništa ne može naterati da izgubi svoju veru, čast i dostojanstvo.
Boske
PIPILENDA - Simo Matavulj
Književni vrsta:
Pripovetka
Književni rod:
Epika
Tema:
Pilipendino odupiranje prelasku u drugu veru uprkos gladi i
neimaštini
Mesto i vreme radnje:
Dalamacija, tokom 19. veka
Glavni likovi:
Pilipenda, Pilipendina supruga, Jovo Kljaka
Poruke:
Najsiromašniji su najtvrđi u veri. Bolje poštenje u siromaštvu,
nego bogatsvo bez poštenja. Ljudska postojanost i nacionalna gordost
ne mogu se ničim kupiti.
Analiza
Osnovni motiv pripovetke je realistički prikazan težak život Srba u Dalmatinskoj Zagori. Srpski narod je živeo u bedi i siromaštvu pod stalnim pritiskom austrougarske vlasti i rimokatoličkog unijaćenja. Ideja kojom se rukovodio Simo Matavulj jeste realna situacija i zaista se zbila. Radnja se dešava u zimu 1834. godine u jednom selu u Petrovom Polju, u gornjoj Dalmaciji. U to vreme vladala je tolika glad da su ljudi umirali što je odmah iskoristila austrougarska vlast kako bi pokatoličila pravoslavno stanovništvo. Austrougari su besplatno deliti kukuruz onim pravoslavcima koji su prešli u „carsku veru”. Iskušenje je premašilo snage mnogih siromašnih seljaka, ali ne i snagu Pilipa Bakljine, zvanog Pilipenda. Neuk seljak, ali pošten i dostojanstven ni po koju cenu nije želeo da izda svoju veru. Za one koji su prodali pravoslavlje za kukuruz on je predstavljao „živi, oličeni prijekor”. Kako bi se rešili grižnje savesti, ti koji su izdali i sebe i srpstvo neumorno su ga ponižavali i govorili mu da će i on brzo krenuti njihovim stopama, ali Pilipenda nije pokleknuo pred uvredama. Bio razočaran postupcima drugih i pun besa i gorčine. Vera mu je bila sve i uzdao se samo u srpskoga Ristu. Iako gladan i izmučen nije hteo posustati, a kakva je to glad bila najbolje se vidi u delu pripovetke u kome pisac opisuje trenutak kada Pilipenda i njegova žena sedaju da jedu, a na stolu imaju samo jednu polupraznu činiju kačamaka, koja je spremljena više od crnog, nego od belog brašna. Tada se vidi koliko ljudi kada su gladni gube svoju ličnost, jer njih dvoje:
” Pošto se prekrstiše, počeše polako, oprezno žvatati, omjerajući nesvjesno, brzo i krišom jedno drugom zalogaje. ”
Kraj priče je je posebno upečatljiv i veoma dirljiv. Tu vidimo koliko je Pilipenda bio ozlojađen i osjetljiv na sve što se dešavalo u njegovom životi, koliko je bio očajan i ljutit na srpske izrode. Umoran od teške situacije i isprovociran rečima Jove Kljake, koji je prešao u drugu veru iako je imao imanje veće imanje od njegovog, Pilipenda je svoj bes iskalio je na svom iznemoglom magarcu Kurijela. Začuđeni Kurijelov pogled nakon dobijenog udarca u Pilipendi je izazvao veliku žalost zbog koje je gorko zaplakao. Ovakav način opisivanja srpskog seljaka, njegovog života i postupaka, oslikava piščeva osećanja prema Srbima, pre svega divljenje što i pored svih pritisaka i muka nisu hteli da prihvate tuđu veru. Ovom pripovetkom on odaje počast svim ljudima koji su ustrajali i nisu izdali svoji pravoslavnu veru ni u najtežim životnim trenucima.
Simolika u imenu dalmatinskog seljaka i sela u kome živi
Ime Pilip se u Bibliji dovodi se u vezu sa množenjem hlebova, a prezime Bakljina sa svetlošću. Pilipenda predstavlja svetlo vere, koju čini neizmerna snaga i plemenitost, da se i po cenu gladi ne izda duša. Petrovo polje i ubogo selo Kričke u njemu, asocira svojim imenom na apostola Petra, koji se tri puta odrekao Hrista, kao što su se i Pilipendini sunarodnici odrekli svoje vere pradedovske i svojih svetaca pravoslavnih.
