Moja letnja avantura
Vraćao sam se iz škole sa svojim drugom Markom. Kao i obično, razgovarali smo o onome što se događalo na časovima. Iznenada je pred nas odnekud istrčalo crno kučence. Počelo je da cvili i maše repom. Htelo je nešto važno da nam kaže. Sigurno je ona – pomislili smo – čim je ovako slatka.
Odjednom je ušla u žbunje, pa smo je pratili. Zastala je ispred male jajaste i lišćem prekivene pećine čiji je ulaz bio blokiran velikim debelim stablom, na prvi pogled sličnom hrastu. Grebala je po stablu i shvatili smo šta želi od nas. Pokušali smo da podignemo stablo, ali nismo uspeli; bilo je previše teško. Onda je Marko predložio da ga podignemo nekim drugim štapom.
Pošli smo u lov na granje. Doduše, nismo imali puške. A i šta će nam!? Hodali smo tako sve dok nismo naišli na jezerce. Odlučili da bi bilo dobro da ga malo bolje osmotrimo i istražimo. Išli smo tako duž obale i iznenada sam se sapleo o trsku. Dobio sam ideju. Mogli bismo da nađemo neku debelu trsku i njome da podupremo stablo. Tražeći trsku našli smo veliko rodino gnezdo. Pomislili smo da rodi ne treba toliko mnogo debele, lepe, glatke i ravne trske. Uzeli smo joj malo.
Seli smo na jedno poveće debelo stablo koje je bilo oko dvadesetak metara od jezera zato što smo bili umorni. Kada smo se odmorili uvideli smo da je stablo na kojem smo sedeli bilo udobno, pa smo i njega poneli. Marko ga je stavio u ranac. Krenuli smo nazad ka maloj pećini. Usput sam se opet sapleo, ali ovog puta o jedno malo i tanko stablo. Sreća što se nije polomilo. Pomislilo sam – ma šta fali – pa smo i njega poneli.
Vratili smo se do pećine. Majka crnog kučenceta već je bila iskopala malu rupu ispod stabla, taman toliku da u nju može da se podmetne jedno drvce. Podmetnuli smo ono najtanje. Plašili smo se da će samo od sebe da se polomi. Pokušao sam da podignem stablo drvcem, ali nisam uspeo. Kada je Marko pokušao drvce je puklo. A onda nas je inenada počela da gađa veverica ljuskama od lešnika. Uspeli smo kao lažni heroji da pobegnemo odatle, pomalo kukavički. U svoj toj jurnjavi sam se opet sapleo. Ovaj put nije bilo nikakve prepreke na putu. Ustao sam i otrčali smo sve do jezera, do stenovito peščane obale. Pomislili smo da bi bilo dobro da se naoružamo. Nismo našli koplja, pa smo umesto njih uzeli nekolika poveća glinena kamena. Krenuli smo u osvetu. Osvetu toj zloj veverici.
Kada smo bili oko petaestak metara od pećinice počela je vevericina neprijateljska paljba. Nismo mogli da je vidimo, pa smo se sakrili iza oborenog stabla. Odatle je pogled bio mnogo bolji i mogli smo da uzvratimo udarac. Iznenada napad je prestalo. Pitali smo se zašto. Marko se usudio da proviri. Provirio sam i ja. Stajali smo tako i gledali okolo, sve dok mi na glavu nije pao list. Mnogo sam se uplašio. Ponovo smo otrčali smo u zaklon i čekali. Postalo je mirno. Izgleda da veverica nije više imala municije, pa je pobegla. Konačno smo pobedili i izvojevali slavnu bitku.
Seli smo na stablo da se odmorimo. Marko je spustio svoj kamen, pa sam i ja. Dok je on mazio našu kucu, ja sam zurio u kamen. I tada mi je sinula sjajna ideju. Da podmetnemo kamen ispod štapa, napravimo klackalicu i tako podignemo stablo. Video sam to jednom i čuo da to može da “pomeri svet”. Marko se složio sa mojom idejom. Tako smo i uradili, samo što za podmetanje nismo uzeli trsku nego debelo drvo. Pošto nije bilo dovoljno prostora da se postavi drvo, morali smo da iskopamo rupu. Tada je sve krenulo bolje. Nismo bili dovoljno jaki, pa je Marko seo. Uspelo je. Stavio sam drugi kamen kod stabla, tako da smo dobili nadstrešnicu. Mala štenad su ispuzala napolje kod svoje majke, a ona ih je od sreće lizala. Neki su cvileli. Shvatili smo da su gladni, pa smo im dali ostatke doručka. Dok smo im davali hranu majka je počela da liže naše ruke. Bio je to divan osećaj.
Konačno su se zasitili. Marko je skupio mahovinu i stavio im u pećinu, kao ležaj. Kad je uvukao ruku u unutrašnjost pećine napipao je nešto glatko i izvukao napolje. Bio je to kožni novčanik u kome je bilo novca i kartica sa adresom vlasnika. Pomazili smo štence, oprostili se od njih i krenuli ka adresi, da vratimo novčanik i možda doživimo još jednu avanturu. Usput smo od trske napravili venčić. Dali smo ga jednoj devojčici u obližnjem parku.
Išli smo do autobuske stanice, pa dve ulice desno i jednu levo. Našli smo se ispred male plave kuće sa terasom. Vrata su bila velika i od gvožđa. Pokucali smo na vrata i otvorio nam je visok gospodin, milog lica sa nekakao zdepastim rukama. Oči su mu bile zelene, a kosa belo-srebrna. Nije imao brkove, ali zato su mu se iznad očiju nadvijale guste crne obrve. Imao je male debele usne, oštar nos i delimično bele zube. Nosio je na sebi crne pantalone sa jednim dubokim džepom na desnoj strani. Zamolio nas je da uđemo u dnevnu sobu, što smo i uradili. U dnevnoj sobi je bio veliki zeleni kauč, a ispred njega niski stakleni stočić koji je ličio na barski. Pored stočića su bile dve male crvene fotelje sa po jednim belim jastukom. Zidovi su bili žuti, a na suprotnoj strani od vrata, bila su još jedna, staklena, providna i debela. To je izlaz na terasu. U ćošku desno pored kauča u ćupu je rasla mala palma. Taj ćup je verovatno bio antički od gline. Na njemu su bile urezane neke figure nalik na egipatske i imao je dve debele ručke. Kada smo seli na kauč osetili smo neku čudnu neprijatnost. Počeli smo da objašnjavamo tom gospodinu otkud mi kod njega. Dali smo mu novčanik. Bio nam je veoma zahvalan na tome. Rekao nam je da sačekamo na trenutak. Čekali smo nekoliko minuta, a onda je došao i dao nam poveći komad pite od višanja. Zahvalili smo se na gostoprimstvu i izašli.
Dok smo odlazili kući smo podelili smo pitu. Od tog dana svaki put kada idemo kući pomazimo našu kucu i svratimo kod gospodina. Ostavimo malo od našeg doručka za štence, ponekad čak ukrademo kosti za supu od naših mama da bismo im dali. Ovu našu letnju avanturu nikad neću da zaboravim.
Iz svega ovoga može se izvući samo jedna poruka: dobrota funkcioniše kao karma – ne može se da se izbegne. Dobro se dobrim vraća.
Milan Rudić (Nemačka, jul 2022.)
